Zaposednut mozak iluzijama naših roditelja i okoline smanjuje moć misli, moć
želja i sopstvenog razuma.
Pokušaj trulog napredka da me okuje lancima lažne budućnosti, odbačen je.
Nemam snage da sagorim, nemam snage da kopam sopstvenu raku.
Zatvaram oči, ne želim više ništa ni da vidim, ni da čujem.
Zatvaram seu mračnu prostoriju, gutam gorke knedle teškog vazduha koji miriše
na ustajalu lavandu.
Ne mogu da zaboravim.
Neću da zaboravim.
Sve što dolazi sa prolećem odlazi zauvek u ćutanju bivše buntovne mladosti s
razlogom?
Нема коментара:
Постави коментар